Зборења



«Још да ми је очима виђети,
Српска земља изгуб да намири;
Тад би ми се управо чинило
Да ми свијетли круна Лазарева...
Е слетио Милош међу Србе!»

СПОРЕЊА У ДИЈАСПОРИ СРПСКОЈ

Хлеб и језик

Сви смо сведоци једног доба, страдалничког и трагичног по цео српски род и крајње опасног по наш духовни и физички опстанак. Удари на темеље српског бића, истина, нису нешто што нисмо доживљавали и у пређашњим временима. Даноноћним чупањем српског животног корена, бавиле су се многе раније империје, најчешће користећи за тај исцрпљујући посао наше суседе, али, повремено, и оне међу нама, који су били спремни, да у име пролазног земаљског блага, забораве себе и преметну се у туђина. То је коначно довело до тога, да народ српски, који је живео per immensa spatia још у четвртом и петом веку н.е., смањујући се непрекидно, стигне до броја, који се врло лако може избрисати са мапе света. Зашто је то тако, постоје многи разлози. Али, кључни разлог је наш народни језик, којим и данас говоримо, са малим разликама и на готово исти начин, као што смо то чинили кроз дуги низ миленијума. Црквено или тзв. Старосрпски, никада није био старији, већ, обрнуто, далеко је млађи, чак миленијумима мерено, од оног језика какав данас слушамо у нашој свакодневници. О чему се ту заправи ради? Црквени и владарски слој је одувек желео да се разликује од обичног света, себара (сребара, србара) и зато је вештачки изградио језик, којим је богослужио и у владарским круговима, барем у документима користио, да би и на тај начин својој владавини дао ноту тајанствености, па и мистике, чиме се далеко лакше управљало земљом и народом. Тај, по свему, неприродни језик, оставио је великог трага у неким словенским језицима, где је он, временом, као такав, ушао и у народни говор. Оно што се једном променило, било је склоно даљим променама, у разним правцима, па су се тако, од некада јединственог српског језика, створили многи дијалекти, од којих су се неки значајно удаљили од свог корена. Цепање српског језика није се десило у некој давној прошлости, већ је то започето негде крајем петог и почетком шестог века н.е.

Од рога до дрога

Кидањем српског јединственог језика, природно, долазило је и до одвајања разних српских племена, на све четири стране света. Српска оцила (наводна огњила), која су некада, заправо, представљала рогове бика (бака, једног од најстаријих српских божанстава), симболично окренуте напоље, као одбрана од спољашњих освајача и хорди, које су на српски народ надирале са запада и истока, севера и југа, након силних векова почели су да симболизују, најпре четири српска царства, настала после смрти Александра Великог, да би на крају, сасвим заменила значење, представљајући српску неслогу и, замењујући почетне рогове словом «С», претворили их у наш данашњи вапај: само слога СрбинаСпасава! Иако је тај вапај истинит, мало је Срба који на то обраћају озбиљнију пажњу. Започето цепање, некада јединственог српског бића, нејпре физичким
одвајањем, нпр. уклињавањем Хуна између југа и севера или убацивањем романског језика у некада чисто српске просторе, чиме је створена тампон зона између српског истока и запада, створене су основне претпоставке за наше даље, планско и систематско разбијање. Уз све то, три светске религије су значајно припомогле такав развој догађаја. Расцеп у хришћанској цркви довео је и до дељења Срба на православне и католике, а потом је ислам ту нашу «мејозу» довео до безначајне бројности нашег народа. Сви добро знамо да су данашњи хрвати и муслимани, највећим делом, преко 90%, бивши Срби. Сличан случај је и са Македонијом и Словенијом, иако нам то, можда, на први поглед, изгледа немогуће. Сведоци смо и стварања једне нове нације, црногорске, на основу које видимо, заправо, како смо у прошлости пропадали. Познато је, такође да је и већина Албанаца некада припадала српском корпусу. Сведоци смо да је данас на делу затирање српског језика, чак и у земљи Србији. Недавна, наравно, савршено глупо-паметна изјава министра просвете, да га нико «не може убедити да језик није исто што и комуникација», показује само начин на који се врши «сондирање» јавног мњења и припема за нешто, што би могло носити наслов – терминална фаза језичког растакања и последње припреме за убиство Српског народа. Ако неко мисли да је поменути министар направио лапсус, онда се грдно вара. Процес, који светски центри моћи или НСП, одавно примењују према нама, заправо је једна врста позадинске и неприметне имунизације српског мозга на свакојаке отрове, уз чију помоћ нам, кроз духовну и интелектуалну отров-храну, уништавају отупела чула. Некадашње чувено, «nihil est in intelectu» сасвим се обрнуло и данас је све у «разуму» а да ничега није било у нашим чулима. Да није тако, ми бисмо коначно схватили да се понашамо као овце припремљене за кланицу. Сетимо се само Косова и Метохије, које нам је, не тако давно, било Света Српска Земља и размислимо шта данас мислимо о тој светињи. Готово да више нема Србина у чијој свести наша «колевка» не значи ништа више од пуког географског појма. Дакле, процес мирења са судбином јесте нешто што доликује марви, а никако свесном умном бићу. Дозираним пропуштањем болних надражаја ниског интензитета, те можданоиспирајуће лабораторије, користећи најпростију технику Павловљевог рефлекса или животињске дресуре,припремили су наш колективни ум за миран улазак у пакао, који ће сасвим сигурно уследити, уколико се не пробудимо из страшне летаргије у коју смо запали. Свет је такав какав је, углавном суров и немилосрдан, а ко у њему не опстане, свакако је заслужио да нестане (Ales was entsteht ist wert dass es zu Ende geht / Goethe)!

Српско двоспорење

Неко ће се вероватно сада упитати, ако је уопште довде стигао у читању, какве везе има све оно што је напред речено, са насловом овог текста? Наизглед врло мало, за некога нимало, а суштински, за живот Срба и Србије, повезаност ових двеју «удаљених» тема безмерно су значајне па и пресудне за даљи ток наше судбине. Судећи по ономе што се дешава у нашој несрећној земљи, тешко је очекивати да наше однарођене власти предузму било какав корак који би могао водити ка оздрављењу нације и државе. Српски народ се може упоредити са безумним јагњетом, које мирно чупка траву у тору, док се око њега окупља чопор вукова. Да ли је то слика живота или скорашње смрти, проценимо сами. Ми имамо толико нерешених старих невоља и једно туце нових , које ће нас убрзо сустићи, да је несхватљиво да и даље пландујемо и уљуљкујемо се бајком о Снежани и седам патуљака. Крајње је време да схватимо да «принц» никада неће доћи и да је на нама, да испљунемо ту отровну јабуку, која нам је застала у онемелом грлу. Али, ту на ред долази оно основно питање: а како то урадити? Поготово када се зна да је онај, горе већ поменути НСП отров врло снажан и да већина Срба у Србији, али и са свих оних постора које ја подразумевам под нашом Матицом (Репубика Српска, Црна Гора, наша пострадала Српска Крајина), више не верује да се сопственом снагом нешто озбиљно може учинити. Ако је то тако, а сва је прилика да јесте, не остаје нам ништа друго, сем да се понадамо да ће Срби из Дијаспоре, коначно, озбиљно притећи у помоћ, јер су и они равноправан део српског тела, за сада барем у оном делу када је у питању одговорност за наш заједнички опстанак. За она своја природна права, која им припадају у Матици, требало би да схвате да се морају изборити сами, а не да се често љуте на Мајку, која је остарела и немоћна. Шекспир каже, since the more fair and crystal is the sky, the uglier seem the clouds that in it fly! Ми имамо узречицу, у којој твредимо за онога ко је «слијеп код очију», «да од дрвета не види шуму», али она се данас обрнула, па је истина да «од шуме не видимо дрво под којим би се могли склонити». Наравно, то је симболика, која се не односи на ону добро познату «српску шљиву», већ на један процес у коме се наша свест сузила као коњу, који од узди и оглава, иде контролисаном стазом, јер му је широки кадар онемогућен. Та «шума» јесте српска нација, коју због појединачних, давно иструлелих стабала (похлепних мозгова) нисмо у стању да јасно сагледамо. С друге стране, толико је много црних облака над главама нашег народа, да и није никакво чудо, када не приметимо, да нам се на црном небу накалемио још понеки громовити «кумулус». Чувено српско «двоспорење» одавно је постало преовлађујуће и свеприсутно, не само у Матици већ и у нашој дијаспори. Док се српске «умне» и владајуће «силе» споре око тога ко је више учинио за добро српског национа, ми све дубље пропадамо у живо блато, смрдљиво и убалегано нашом невиђеном себичношћу, похлепом и главосечном сујетом. Хоћемо ли се икада зауставити и погледати наше «дрво живота», осамљено и заборављено усред наше вегетативне, саможиво обешене или обешењачке, мисаоне џунгле?

УСДЕ или КСЕ

На нашу велику несрећу, ми данас, као и увек, имамо две (дија)опције. Једно је самозвани КСЕ, који се осмелио да својим медиокритетским и осионим наступом на српској «расејаној» мисли, створи малигну израслину, која би, наводно, желела да нас заступа у олујним облацима европске и светске размождености. Наравно, будући да је ту реч о једва писменим докторима, мистерима и магистерима, укалупљеним и до грала закопчаним у свом плиткоумљу, те да им наопака мисао долази из стомака а не из главе, они, очигледно нису у стању да јасно уреде ни своје властите организационе односе, а камоли да се упусте у нешто што захтева огромну мисаону ширину, мудрост, па и колективно лукавство. Прожети разорном похлепом, они и нису у стању да схвате да ми јесмо од ЈУЧЕ, али да нисмо рођени за ТРЕН, већ за СУТРА. Верујући да је свако од њих, појединачно, богомдан за велика дела, међусобно су се тако силовито исклали, да више нису у стању ниједну једину реч да прозборе. Та српска «парабола слепаца», као да је изникла из негдашње, данас у Европи, малтене заборављене Бројгелове црновизије. Ипак, и поред очигледне неспособности, они се и даље упињу, да барем шкргутањем изломљених зуба, докажу да им је глава још увек на раменима. Размрвљени и распарани (расперани) , они се надају да ће им се, неким чудом, одсечени мисани удови регенирасати, као даждевњаку, скривеном од очију света у дубинама убунарене и уљускане логе. Најгоре у свему је то, што још увек има Срба, који верују у тај чудесни «чардак ни на небу ни на земљи», у такву грађевину без темеља, без зидова, а тиме и без крова који би некоме могао да пружи уточиште. Ако се у КСЕ блату даве и они који су га, због сопствене (себичне) афирмације замесили, како неко уопште може очекивати од њих да нам сазидају здраву кућу, у којој би се наша будућност могла нормално развијати? То би нам свима, ваљда, морало бити јасно!

С друге стране, имамо иницијативу Српског Савеза из Шведске, сасвим реалну и здраву, која нам може изградити једну истиниту подлогу, са које би српска мисао могла да узлети и отресе се деценијског блата, наталоженог у нашој свести, управо због оних, веома сличних «конгресменима» (КСЕ), којима сем поменутих узди и оглава ништа друго не пада на памет. Ширина српске мисли би, ваљда, требало да се огледа у томе, да заборавимо «богомдано» дрво и да се окренемо шуми, у којој је сеча (главосеча) српског бистрог ума досегла врхунац. Појединац уопште није важан, поготово ако та јединка не осећа колективни «ветар» српског духовног и умног сабирања или ако није у стању да изрони из властитог дроба. Да ли неко уистину мисли да постоји виши смисао, од оног који се налази у појму нације и саборне (сабране) мисли? Ако таквих има, онда, брзо, тречећим кораком у КСЕ мисаону мочвару!
А, да видимо, шта нам то нуди УСДЕ?
-Као прво, нуди нам слободну и ни у ком делу ограничену мисао, сем истинским интересом српског народа.
-Позива све српске «кровне» организације, да приступе Уједињеној српској дијаспори Европе. (Многе су се већ том позиву одазавале и, убеђен сам да ће то убрзо учинити и оне које се, можда, још двоуме).
- Уједињење се заснива на консензусу око основних националних интереса.
- У таквом уједињењу ниједна организација Срба, понаособ, не би била ни на који начин угрожена, када је у питању њихова аутономност.
- Таква, условно речено, надкровна институција не би имала свог лидера, оличеног у индивидулном (личном) ауторитету.
- Њоме би управљало тело, сачињено од председника организација чланица или оних људи које свака чланица за то овласти (делегира).
- Одлуке би се доносиле гласањем (простом већином гласова) чланова таквог председништва.
- Председници (или овлашћени делегати) одређених српских организација имали би прилику да тамо заступају мишљена њиховог чланства.
- Све одлуке, које би на такав начин биле донесене, постале би обавезујуће за све чланице УСДЕ-а.

Дакле, УСДЕ све ради отворено, јасно и без икаквих «задњих намера», на какве смо навикли у нашем дугогодишњем јаловом саобраћању. Све што је понуђено, крајње је људски и засновано је на најдемократскијим принципима. Чак и да то неко жели да оспори, за тако нешто не би могао да нађе ни један једини основан аргумент.

Подмлађивање српског орла

Погледајмо сада, какве би све користи српски народ у целини, без обзира где се налази, имао од оваквог, крајње јасног организовања:

1. Добио би прилику да скине љагу са српског имена. Био би у прилици да оформи једну нову Српску информативну агенцију, на коју не би имала утицаја српска одрођена влада, а тиме ни светски центри моћи, којима смо ми, однекуд, трн у оку. То, «однекуд», када би се на поменути начин сабрали, постало би нам до краја јасно, видели бисмо узроке због којих смо стављени на стуб срама, а тиме и знали бисмо на који начин да се даље боримо и докажемо свету да смо жртве једне од највећих лажи, које су се икада појављивале у људској историји.
2. Такође, били бисмо у позицији, да оформимо нову институцију српске културе, која би заобишла оне већ постојеће у Србији (попут безгласне и остареле САНУ) и у којој бисмо сабрали све данашње највеће српске умове. У ери модерне и брзе комуникације, таква институција би могла да ефикасно функционеше и без неких великих материјалних улагања. У свему томе, највећи акценат био би бачен на заборављени део српске историје, на српски језик (у коме су скривене највеће тајне људског и божанског ума) , као и на наше велико културно благо у разним областима, које би се континуирано представљало у земљи и свету.
3. Створили бисмо српски лоби, чија би улога била да купује оне личности у Европи, САД, од чијих гласова, хтели ми то признати или не, зависи наша будућност. Намерно сам, без стављања знакова навода, малочас употребио глагол «купити», јер, видели смо како то раде Шиптари и како им се таква куповина дебело исплати. Ни ту, изгледа, није потребан неки огроман новац, јер се и сенатори у Америци могу подмитити за неколико десетина хиљада долара. Не знам баш како ствари стоје у Европи, али, убеђен сам да су ту «цене» далеко мање. Све то јесте крајње ружно, али је то реалност са којом се мора рачунати.
4. Добили бисмо прилику да у Србији и другим српским просторима отворимо једну компететивну Српску банку, која би убрзо однела превагу над зеленашким финансијским установама са Запада. Наш Србин у Матици био би срећан да свој новац улаже или узима кредите из наше банке, то је бар јасно. Тиме би УСДЕ био у прилици да не само улаже у привреду Матице, већ би врло брзо преузео иницијативу над целокупним финансијским токовима у земљи. Уложени капитал би се оплођивао и самогенерисао даљи развој, тако да се не би дешавало да новац из дијаспоре заврши у рукама бездушника из нашег рода, као што је то до сада углавном био случај. Наравно, све би се то оргнизовало на такав, данас најмодернији начин, какав је познат на Западу, који би искључивао сваки вид манипулације, којем смо склони, ни мање ни више, као и сваки човек на свету.
5. Оформило би се једно тело, слично Савету дијаспоре, потпуно независно од владе Србије, а од стручних и компетентних људи, уважених у оним срединама из којих долазе. Свакако да би о томе одлуку донело чланство наших организација, појединих европских и ваневропских земаља, путем гласања, јер оно најбоље зна ко би од њих заслуживао да се нађе у таквом саветодавном, али, у великој мери, и извршном органу. Ипак, оно би морало да буде од контролом председништва УСДЕ-а и да њему полаже рачуне.
6. Можда дијаспора не би требало да се надаље устручава од уплива у политички живот Матице. О томе на који начин би се политички утицај наших људи из света могао остварити, потребно је да се добро размисли. Да ли тако што ће се основати једна независна партија од стране наше дијаспоре или што би се подржала нека од већ постојећих опција у Матици? Но, чињеница је, да би се испуњењем тачака од 1-5., створили предуслови за огроман политички уплив на токове даљих догађања на свим српским просторима.

Поштовани читаоче, Србине брате!
Уколико си успео да смогнеш снаге и стигнеш до ових редова, молим те, да о свему добро размислиш, шта је данас за наш род најважније:

1. Хоћемо ли да живимо од данас до сутра и «топимо се у српске несреће»?
2. Хоћемо ли да заборавимо брата, а тиме и «заробимо себе у туђиина»?
3. Да ли смо спремни да се боримо «за крст часни и слободу златну»? Најпре умом, а ако затреба и «свијетлим оружјем». (Уколико се саберемо, за ово друго више, убеђен сам, неће бити неке нарочите и преке потребе, али за не дај Боже...)
4. Зар нам није доста «лудијех премјенах»?
5. Хоћемо ли да будемо проглашени «светским отпадом», злочинцима и геноцидним сојем, а све на правди Бога истинога?
6. Хоћемо ли и даље да продајемо нашу браћу и Мајку као марву на вашару?
7. Желимо ли да у Матици на власти буду нечасни, недостојанствени, похлепни и они који су лишени сваког људског поноса?
8. Желимо ли да наши потомци, сутрадан, ходају земљом, покуњене главе, без самосвести и без сигурности и достојанства примереног истинском умном бићу?

Уколико то нећеш и не желиш (у шта не сумњам), онда дигни свој глас. Одвој мало времена за Мајку која је на умору, за децу која расту, за српске потомке који тек треба да се роде.



«Бежи грдна клетво с рода, завjет Срби испунише...(?)»
(П.П.Његош)


Душан Вукотић

P.S.
Свестан чињенице да ће бити и оних, који ће ми замерити, сматрајући да ја немам право да се, одавде из Србије, петљам у нешто што је ствар српске дијаспоре, морам да нагласим, да ја ту поделу, поготову у данашњем свету, сматрам бесмисленом. За мене су и Матица и Дијаспора једно те исто биће – Српско! Таква подела је формалне и организационе природе, а никако не би смела да буде српска реалност. Србин је Србин, ма где он живео, и мени је једнако драг, без обзира где се он налазио. Такође, морам да кажем, да ја са УСДЕ-ом немам никакве директне везе и да су сва моја запажања и, коначно, подршка таквом устрајању Срба у Европи, стигла на основу онога до чега сам могао да дођем на интернет страницама, а тога је, уистину, верујем, било довољно да би се могао формирати један здрав и сасвим непристрасан суд. А, колико сам у томе успео и да ли сам у праву, нека о томе евентуални читаоци донесу свој суд. Уколико желе, наравно...