Српска умна жица
Душан Вукотић

ПРАРОДИТЕЉСКА УМНА ЖИЦА

(РАЗВЕЗИВАЊЕ ВАВИЛОНСКОГ ЈЕЗИЧКОГ ЧВОРА)


ГОВОРИ СРПСКИ (СУРБЕЛОВСКИ)


УМНА ЖИЦА


О томе да се Србија налази у једном историјском тренутку, који ће одредити њену даљу судбину, њено постојање или нестанак, живот или смрт, знају сви они Срби, који, чудесним унутрашњим дамаром, осећају миленијумске наслаге мисаоног палимпсеста, архивираног у "сећању" потомака, заправо, свих они, чија српска умна жица још није прекинута. Колико таквих Срба данас има у српском уморном телу, врло је тешко рећи. Зна се да су многи клонули и да су, однекуд, добро "препарирани", како од стране туђина, тако и од домаће разбраће, те да су спремни да за "црн комад" замене своју "празну торбу", не видећи да им се у том "празном" сместила рођена глава. Ипак, без обзира на чињеницу, да је процес на кидању српске жице у српским душама увелико одмакао, и да се по тој тананој божанској нити немилосрдно удара, данас, већ, најмодернијим и најснажнијим медијским маљевима, није мали ни број оних Срба, којима такво даноноћно "ударање" и замлаћивање тешко може наудити.
Такви Срби, барем и интуитивно, осећају да припадају овоземаљском бићу, у којем се крију огромне тајне настанка људске цивилизације, говора пре свега. А говор је та Божја супстанца (покретна и отелотворена мисао), без које ничега не би било, ни духа ни материје. Заправо, у намери да потврди сопствено постојање, Бог је морао да издели свој Апсолутум (Ништавило) и да му да покретност. Учинио је то уз помоћ човека, дела властитог ума, сада издељеног у стваралачкој антиномији хипостазиране мисли (речи) и вечитог саобраћања, смештеног у издељеном и, баш због тога, ограниченом логосу. Српска изрека: говори српски да те сав свет разуме!, није стигла случајно у наш вокабулар, већ је производ једне, за многе данас невероватне истине, а то је, да је тај језик први настао на европском тлу и да су се из српског, доцније, развијали други европски говори*. Све је то доказиво и могло би се презентовати свету на такав начин, који не би остављао места било каквој сумњи.



*Слична ствар се, изледа, десила и код рађања писма, барем по мишљењу многих српских стручњака за ту област, али аутор овог текста није са тим довољно упознат да би могао да о томе донесе компетентан суд. Што се, пак, језика тиче, ту нема никакве дилеме и истина о српском језику као корену из кога су се доцније разгранали други европски језици, заправо је нешто, што ће и писац ових редова (уколико у међувремену не умре) ускоро презентовати нашој, па и светској јавности. Оно што помало зачуђује, јесте потпуна незаинтересованост српске науке за оно што би јој морала бити првенствене улога. САНУ спава дубоким, старачким и изнемоглим сном, а ни друге српске институције културе нису далеко од тога. Јасно је и да ће наша одрођена власт све учинити, додворавајући се због поменуте "празне торбе" јачима и силнијима, да таква чињеница о српском језику никада не угледа светло дана. Да све ово читаоци не би погрешно разумели, ту није реч о жељи да се улога српског народа постави на некакав "божански престо", нити да се он прогласи "изабраним" или у било чему вреднијим од других. Ко добро размисли, схватиће да ту није уопште реч о Србима и српском народу, већ о српском језику и именици Србин, од којих је европска говорна комуникација кренула. Такође, јасно је да се народ и језик никако не могу у потпуности изједначити. Српски народ, можда и није најстарији у Европи, али, српски језик сигурно јесте. У томе је поента и сав смисао оваквог обраћања српским форумима.


УДАР НА СРПСКИ ЈЕЗИК

Сва је прилика, да данашње анатемисање Срба, њихово разапињање на крст или на стуб срама, није производ некакве западне тактике, призашле из сфере Јунониног храма, као што је то случај са осталим земљама и народима, на које је НСП ударио из сасвим евидентних разлога. Ирак је, као што сви знамо, нападнут из два разлога: један је стављање под контролу огромних ирачких нафтних ресурса, а други је опкољавање Русије, као једине земље у свету, према којој САД још увек имају извесног респекта. Није случајно ни то, што су за потенцијалне мете већ избрани Иран и Северна Кореја. Ако добро погледамо географску карту, ту ће нам ствар до краја бити јасна. Но, да се вратимо Србији. Ма колико се трудили, тешко да ће ико бити у стању да пронађе било који геостратешки или геополотички разлог за наше систематско уништавање. Прича о томе, како смо ми сазидали "кућу на путу" можда је могла да буде донекле тачна у нашој ранијој историји, али, данас, таква размишљања су, чини се, сасвим беспредметна.
Уколико је западна наука дошла до необоривих чињеница, да је српски језик основа свих европских говора, а, судећи по томе колико су се трудили да у прошлости своје језике поставе на тај "царски трон", мало је вероватно да нису, онда размислимо, каква би њихова реакција на то сазнање морала да буде? Одлука је пала: уништити Србе, а ако је то немогуће, искоренити тај језик, да се не сазна да су уз помоћ српског, неки од њих раније а неки касније, проговорили. Можда то некоме, а посебно Србину, не изгледа као јак разлог за такву "нељудску" реакцију. Ствари ће нам вероватно бити јасније, ако схватимо, да би свако другачије реаговање, сем жеље за потирањем "родитеља" било неприродно, то јесте, њихов рад на затирању српског језика сасвим је у складу са људском нарави.
Нећемо сада улазити у детаље, који су сваком иоле мислећем човеку јасни, јер су нам наши језички проблеми очигледни и доступни за прецизну анализу. Историјски гледано, сви Словени су у суштини Срби, јер су то име носила многа словенска племена, од Балкана, Тракије, Блиског Истока, Мале Азије, Персије и великог дела Европе. Како се то име понегде губило или појављивало, најбоље можемо видети из чињенице да су и Срби на Балкану, у некаквом другачијем развоју догађаја, могли данас да носе друго народно име, Раси на пример.

КУЛТУРНО БОЈИШТЕ

Ипак, да сада не би сувише упловили у оне воде, које су нам неопходне, али су у домену једног сасвим другачијег приступа лингвистичкој и историјској науци и специјализованих институција, којих ми још, нажалост, немамо, вратићемо се оним питањима и проблемима, због којих нисмо у стању да јасно сагледамо наше место у свету. Прва и основна српска мука, као по обичају, јесте српска власт, која никако да отвори очи и схвати, да се српски национални циљеви никако не могу остварити једном поданичком политиком, у којој се покушава угодити свему и свачему сем ономе од чега зависи живот и судбина наше деце. Српска мисао, поготово, након Другог светског рата, страховито се урушила, а данас нам прети велика опасност да она сасвим изгуби на оштрини и претвори се у пуко понављање онога што нам други сервирају, с јасним циљевима маргинализације и одстрањивања Срба са мапе Европе. Ако то допустимо, такав крај смо и залужили.
Да би се уопште могло кренути у велики посао, који подразумева враћање српске самосвести и српског достојанства, неопходно је, као прво, да се са српске политичке сцене уклони данашња, крајње неспособна и антисрпски оријентисана власт. До тога се може стићи, једино, ако се, коначно, највеће српске главе, најумнији појединци, које тренутно имамо у цеокупном српском телу, уједине и добро организују. Неких назнака има у том правцу, и у матици и у дијаспори, тако да би у догледном времену, а најкасаније на следећим редовним изборима, српска стварност могла да изгледа много привлачније, чак много лепше и од онога што би и највећи оптимисти могли замислити. Није тачно да се ми никако ме можемо сложити, иако је таква слика о нама самима, вековима уграђивана у нашу свест. Ми тако нешто још нисмо покушали, а ако покушамо, видећемо да ће ти ићи далеко лакше него што претпостављамо.
Медији, поготову визуелни, данас су она сила, којој се било ко тешко може супроставити. Обезбедимо ли услове да јасно одређена, кристално чиста, искрена и продорна српска мисао завлада нашим имформативним простором, сви покушаји утамањивања Срба и њиховог јзика, пући ће као мехур сапунице. Без обзира колико је свет искварен, он ипак поштује истину и тешко јој се може супроставити, сем, када се, као у нашем случају, истина за туђи интерес скрива или не саопштава на доследан начин. Замислимо ситуацију, у којој би на чело државе дошли људи, у чијој души још живи она, горе поменута, миленијумима стара, српска умна жица. Тада би они знали да је основно бојиште, на коме Срби никако не могу да изгубе рат, поље културе, српске узвишене мисли и српског језика.

ИСКРА УМА
Ко буде пажљиво читао текст који следи, имаће прилику да уђе у један необичан свет српске речи. Читалац ће урањати у несвакидашње али истините чињенице, везане за делове истраживања о настанаку језика, који ће потврдити да су били у праву они који су наслућивали да је Српски језик Прамајка европских говора. Но да не дужим много са уводом, већ да одмах пређемо на ствар. Ићи ћемо step by step (стопу по стопу). Вежимо се, полећемо!
Најпре, како је дошло до настанка говора и артикулисања гласова? Најбоље ћемо то објаснити, ако узмемо у обзир да је реч, заправо, ништа друго, до искра ума. Према томе, говор је настао на сличан начин на какав је настала и ватра (мисли се на ватру коју човек пали). На једном месту креснула је искра, а потом се плам почео ширити (прометати) читавом земаљском куглом. Видимо, никакво чудо да је баш Прометеј (Прометеус) започео такво „прометање“ (касније ћемо видети да су сва важнија имена богова из Грчке и Римске митологије, чврсто везана за српски језик). Дакле, мала је вероватноћа да је језик настајао симултано и спорадично на разнима странама света. То је морало бити једно место, а то место јесте Балканско полуострво, где је умна клица букнула у будућем српском човеку, да би се одатле проширила Европом и великим делом Азије. Данашња модерна лингвистика, намерно и смишљено, гура своја озбиљна истраживања у ћорсокак, намећући читавом свету франкогерманску квази науку. Они то чине управо стога, да би сакрили истину, до које су њихови лингвисти и историчари, већ давно стигли, али која се ни по коју цену не сме објавити свету.
Уосталом, сасвим је природно да данашња „модерна“ западна цивилизација никада неће признати да у основи њиховог духовног развоја лежи српски језик и српска култура. То је и разлог њихове упорне жеље да се српско име затре, а Срби и земља Србија нестану са мапе света. Да ли ће се та њихова жеља остварити, не зависи само од њихове воље већ и наше жеље да опстанемо и одупремо се њиховим варварским замислима.
Елем, друга ствар, коју морамо да узмемо у обзир, јесте чисто онтолошке природе. Вероватно смо сви приметили да дете, док проговара, није дуго времена у стању да изговори одређене гласове, фрикативе и палатале (њ, љ, ч, џ, ш и друге који се без српског алфабета, тешко могу јасно написати). Упитајмо се зашто је то тако. Човек од рођења па све до смрти отелотворује своје претке. Онако како се он мења у физичком смислу, тако се у њему надграђује духовност и обнавља способност умне перцепције, пробијајући се кроз миленијумске наслаге наше подсвести. Ми јесмо и ми сами (најмањи део бића), али смо и збир читавог архива свести, у коме су очуване мисли наших предака. Латински и грчи језик, као што знамо, немају поменуте гласове у свом вокабулару, што потврђује да се она умна искра, поменута на почетку овог текста, код њих много касније развила.
Најкасније су проговорили Германи (тек негде почетком петог века н.е.), народ чији један део ми данас, никако случајно, зовемо Немцима (немима, неми, они који не умеју да говоре).
Друга ствар, значајна за оваква истраживања, јесу вокали, њихова чистоћа изговора или замућеност, који такође указују на то да поједини народи, касно проговоривши, никада нису успели да ускладе своју моторику усне дупље и говорних органа. И данас изговарају одређене вокале као да им је неко ставио врућ кромпир у уста.
На овом месту, рећи ћу нешто (да не би испало да сам шовиниста), а што је сушта и непорецива истина. Читава бела раса настала је од једног јединог племена, што је доказала и модерна генетика, утврдивши да више од деведесет одсто Европљана има исту генетску основу наслеђа. Како се онда десило, упитаћемо се, да једни развију говор и упражњавају га миленијума, док други, мада истог рода, остају неми све до касног античког доба? Да би се на такво питање одговорило, неопходно је да се вратимо у почетак холоцена, када је Ђердап био уточиште, малтене, за сав живи свет. У таквом „збегу“, на простору где су убрзо услови за живот постали не само подношљиви, већ и врло добри, развила се цивилизација Лепенски вир, где налазимо и прве трагове писма, које ће испољити своју развијену форму у Винчанској култури, одакле, доцније, вероватно, следе сва друга писма беле расе, до данашњег дана.

Ипак, нећемо улазити у нешто што је ствар других научних дисциплина, археологије на пример. Прећи ћемо одмах на тему која ће нас увести у чудесан свет српске, а тиме, и европске речи. Сада ћемо покушати да пронађемо прве артикулисане гласове, праслогове са одређеним значењем, из којих се доцније развијао језик (језици). Наравно, прескочићемо крикове и урлике везане за емотивну сферу (страх, радост и слично), какве данас можемо приметити у животињском царству.

Email Me!

Links to Other Sites
My Links